U najvećem broju slučajeva, širom sveta prošlo je doba kada su bračnog druga osobi koja treba da stupi u brak određivali drugi – roditelji, braća, zajednica i sl. Danas to radimo svojevoljno, nošeni mišlju da smo pronašli ljubav svog života. I sama pomisao da bi se do kraja života mogli buditi kraj nekog koga svim srcem ne volimo, gotovo da je jednaka smrtnoj kazni za najveći broj mladih koji razmišljaju o braku i komentarišu patrijahalno vreme koje smo ostavili iza sebe.

Veliki broj tih istih mladih koji se svojevoljno upuštaju danas u ljubavne veze, ne shvata naime šta se sve podrazumeva pod pojmom bračne odluke, a samim tim i bračne zajednice. Čak i ako trenutno gaje međusobna iskrena osećanja, ako na vreme ne pretvore svoju zaljubljenost u pravu ljubav, mogu postati žrtve vlastitih nepromišljenih odluka. Najgore što može u tom slučaju da im se desi jeste da se ipak jednog dana probude pored osobe koji nikad nisu odlučili zaista da vole. Zato je potrebno o osećanjima pričati, deliti ih i ne dozvoliti im da nestanu pre nego što prerastu u nešto veće, divnije i bolje – u pravu ljubav. Onu koja odoleva svim iskušenjima, patnjama, onu koja se hrabro nosi sa vremenom i večnošću, koja ne stari, ne bledi i ne iščezava.

Zapravo, važne odluke poput ulaska u vezu, a kasnije u brak, trebalo bi donositi „hladne glave“, a ne u skladu sa trenutnim impulsima, odnosno osećanjima ili hirovima. Kada bi se pojedinac mogao distancirati od svojih osećanja i donesti odluku nezavisno od njih, jedino bi takva bila ispravna, ali avaj umesto toga, većina nas ima iza sebe iskustvo koje obavlja taj posao „hlađenja glave“ i omogućava nam da u važnom trenutku ne delujemo nepromišljeno ili bar malo manje ishitreno.

Zaveti ljubavi na venčanju“Nastali sa namerom da ogole pojedinca pred njegovim budućim životnim saputnikom, predstave ga dovoljno hrabrim i slabim u isto vreme, da prizna pred celim svetom šta oseća i zbog koga se tako oseća, bračni zaveti su nešto najdirljivije i najiskrenije što može da postoji na jednom venčanju. Budući da proglašenje jedne veze zvaničnom bračnom zajednicom, bez iskrenog obećanja s obe strane da će svaki svoj dah posvetiti istoj, da će živeti za svoju drugu polovinu, biti uz nju i u dobru i u zlu, zaista ne znači ništa i ne donosi magiju datom paru, potrebno je što iskrenije pisati i izgovarati date zavete.

Pojedinac se samim stupanjem u brak nalazi pred možda najvećim iskustvom u životu. Činjenica da se odričemo svih drugih, da ne čekamo više bolju priliku, da smo spremni da pobedimo sebe, svoju sujetu, sebičnost i telesnost, da se predamo u potpunosti i dozvolimo sebi da budemo iskreno voljeni, teška je sama po sebi, a zaveti ljubavi treba upravo o tome da govore. Isti ni u kom slučaju ne treba da budu preuzeti sa tuđeg venčanja, kopirani i izgovoreni radi reda. Isti treba da se sastoje od vaših osećanja, od onog kako vi doživljvate vašu vezu i brak u koji stupate, a to ni za koga na svetu nije isto.

Onoliko koliko ste spremi sebe da podarite u datoj vezi, a sutra i u braku, toliko će isti biti kvalitetni. Isti je slučaj i sa vašim bračnim zavetima. Smišljeni, napisani i izgovoreni na dan venčanja od srca, iskreno i bez zataške, vaši bračni zaveti su odluke i obećanja kojih treba uvek da se sećate i da se držite.

Na kraju krajeva, zavetovati se nekom na večnu ljubav ne treba olako shvatiti. Zavet ljubavi je zapravo obećanje da ćemo datu osobu voleti do kraja života, uprkos svemu i zbog svega što ona jeste, zbog svega što nas je navelo da se prvobitno zaljubimo u nju, kao i zbog svih njenih osobina kojima će nas inspirisati i voditi ka večnosti.